Kako se zoves, lepotice

Kako ti je ime, lepotice?
I tog dana, vozovi su, po običaju kasnili.
U staničnom bifeu, bila je poprilična gužva jer je jutro bilo veoma hladno. Do polaska mog voza, ostalo je još pola sata pa sam brže bolje zauzeo poslednje prazno mesto za stolom u uglu bifea. Za stolom su sedeli, verovatno, muž i žena, i neka devojka koja je pomno popunjavala ukrštene reči. Bračni par je po mojoj proceni ulazio u tridesete godine dok je devojka verovatno bila zaljubljena do ušiju jer su samo zaljubljene devojke tako smirene i nezainteresovane za svet oko sebe. Primetio sam da devojka ima poteškoća sa ukrštenicom. Nisam hteo da se mešam, mada sam lepo video da je veoma zgodna i da njen izabranik ima čime da se ponosi.
- Bog ljubavi kod starih Grka, kod Rimljana. Amor? - reče ona naglas vrteći olovku u ruci.
- Eros! - rekoh mehanički.
Devojka to zapisa. Onda će opet glasno, ne obraćajući se meni ni bračnom paru:
- Oštar vid, oštrovidnost?
- Oksiopija - opet sam reagovao mehanički.
Devojka podiže pogled sa ukrštenice i pogleda me.
U tom kratkom trenutku primetih da ima lepe krupne oči i veoma prijatno lice. Ali, ona je već listala novine i ja krajičkom pogleda ulovih da gleda u već rešavanu ukrštenicu.
Opet sam je čuo kako naglas kaže:
- Breg, planina, gora, na latinskom?
- Mons - rekoh, a ona me nagradi smeškom.
- Veoma obrazovan mladić - čujem kako zgodna žena kaže svom ćutljivom mužu.
Obrazi mi malo pocrveneše.
- Kaluđerska kapuljača, na francuskom? - sada se devojka direktno meni obraća.
Žena je s pažnjom pratila da li ću i ovog puta biti uspešan, čak je i njen muž pokazao kakvo takvo interesovanje. Jedino je devojka bila ubeđena da će dobiti traženi odgovor i da će još jednu ukrštenicu potpuno rešiti.
Priznajem da mi je bilo drago što znam rešenje i baš zato nisam žurio sa odgovorom. Pošto je njih izdavalo strpljenje, važno rekoh:
- Kokliš.
Devojka je prvo prebrojala slova a onda me pogledala pravo u oči i pomalo uudržana rekla:
- Volim da rešavam ukrštene reči, smatraju me na tom polju veoma dobrom, ipak, ti si, izgleda mi, vrhunski stručnjak za ukrštene reči.
- Nisam. Nekada sam ih ja rešavao, čini mi se, danonoćno, otuda to poznavanje pojmova. Zapamtio sam rešenja, ništa drugo.
- Nekada. To si rekao kao da ti je pedeset a ne osamnaest godina - javi se ćutljivi muž promuklim glasom.
- Tako nekako. Sada pokušavam da postanem pisac ali mi ne ide - rekoh i pokajah se što razgolićujem sebe.
- Pisac! Ako je tako, veruj mi na reč, uspećeš! - Ana, izvadi jedan primerak da mladić pročita škrabotine moje malenkosti.
I Ana, tako se zvala supruga ćutljivog, izvadi neku knjigu. Čovek otvori knjigu i na prvoj, beloj strani, napisa nešto, a onda mi dade knjigu uz opasku
- Sve što je napisano nije uvek i velike pažnje vredno, ali svakako je za pohvalu onaj trud da se nešto uradi. Bilo da pišete ili mnogo čitate, vi ste samim tim jači pred sobom i red drugima.
Dispečer je najavio dolazak tako željno iščekivanog voza i ja ustadoh. Zahvalih čoveku na poklonjenoj knjizi a onda izvadih olovku i hartiju i zamolih ga da mi ponovi malopređašnje reči. On se tome nasmeja, odmahnu, ležerno, rukom, ali njegova supruga nije tako mislila. Reče, samouvereno:
- Samo ih ti zapiši i pažljivo pročitaj njegovu zbirku kratkih priča, njegova je jedina mana što svačiji napor visoko ceni - samo ne svoj!
Zapisao sam onu misao a knjigu sam držao u ruci kao poklon koji mi mnogo znači.
Nisam primetio da je devojka ustala i da je pošla prema izlazu. Još jednom zahvalih piscu i njegovoj lepoj i prijatnoj ženi i požurih da zauzmem mesto u vozu.
Devojka je žurila ispred mene. Srce mi je zaigralo kada sam video kako ulazi u vagon istog voza kojim je trebalo i ja da putujem.
Potrčao sam za njom želeći po svaku cenu da sednem kraj nje, ili da bar budemo u istom kupeu.
Imao sam itekako sreće: ona je sela do prozora a ja sam brze-bolje seo preko puta nje, takodje do prozora. Ona me ljubopitljivo pogleda i ja joj odgovorim smeskom.
- Putujemo u istom pravcu - ona ce.
- Kako je pocelo, mozda nam je i poslednja stanica ista - rekoh pun iscekivanja.
- Beloljin - ona ce.
- Nemoguce! - bio sam najiskreniji. - Moji su me poslali da tetki predam neke lekove - rekoh kao da joj se zbog neceg pravdam.
- Mene niko nije poslao, idem kod ujaka i ujne, volim selo. - ona ce pomalo zajedljivo.
U kupe udjose neki bucni putnici. Jedan je bio prilicno pijan. Odmah su poceli da se raspravljaju. Nasa posla. Nervirala su me ta njihova politicka prepucavanja ali se nisam mesao u diskusiju jer sam znao da je najbolje takve tipove ignorisati. I devojci (jos joj ime nisam znao) nije odgovarala svata buka pa je cutala. Oboje smo gledali kroz prozor diveci se prelepim predelima. Sada je aprilsko sunce obasjalo zelenu psenicu, izbeharale sljivike i jabuke. Oboje smo sa nestrpljenjem cekali da voz konacno stane i na nasoj stanici.
Kad ugledasmo lepu crkvu na omanjem brdu, laknu nam. Ustadosmo i nekako prodjosmo pored "zaracenih strana". Napolju nas docekase prijatni suncevi zraci.
Pustili smo da nekoliko putnika odu ispred nas kako bismo na miru razmenili koju rec. Nisam okolisao, odmah sam joj rekao:
- Jos u bifeu sam primetio da imas decka i da si zaljubljena!
Zastala je. Njen pogled je lutao po mom licu, ispitivao moje oci, ta je moja primedba bas izazvala.
- Ako nije tajna, i ako nisi prorok, odakle ti tako nesto?
- Samo zaljubljene devojke mogu biti toliko udubljene u ukrstene reci. I samo one ne primecuju nikog oko sebe.
Dugo se smejala a ja sam njen smeh shvatio na svoj nacin. Tek sam sada bio ubedjen da ima momka i bio sam ljubomoran na njega, jer, bila je kudikamo lepsa sa punim osmehom na licu. A onda se uozbiljila i ozbiljno rekla:
- Bila sam zaljubljena. Zamisli, frajer je izlazio sa mnom, ali takodje i sa Verom, mojom prijateljicom, i sa nekom Milesom! Kada sam to saznala, odmah sam prekinula vezu koja je dosla tek do nekoliko poljubaca i od tada me muskarci ne interesuju, ne verujem im!
Bio sam iznenadjen obrtom situacije.
Trebalo je sada da branim ostale muskarce ali na takav nacin da prepotentno ne preporucujem sebe, licno. A ona je vesto skrenula temu na prirodu, na cvrkut ptica, na staricu sa kozom i jaricima kraj puta. Idila.
U razmisljanju kako da joj pridjem, i upitam je da li bi pristala da bude sa mnom u semi, zaboravih da je upitam za ime. Ja sam njoj slucajno rekao svoje, u toku razgovora. Nisam znao da njen ujak stanuje blizu zeleznicke stanice i to me je mnogo kostalo. Uspeo sam da joj zakazem sastanak, da se u nju zaljubim na prvi pogled, a, eto, nisam uspeo da doznam njeno ime. Znam da je lepo, tako lepa devojka mora da ima i lepo ime.
A tog dan, ja se nisam pojavio pred osnovnom skolom "Radoje Domanovic".
Gospod Bog mi je svedok da sam imao itekako opravdan razlog. Ona je verovatno pomislila kako sam neodgovoran, kako sam je i ja prevario kao onaj tip koji je u isto vreme izlazio sa tri devojke! Zaista nije tako, jednostavno, tog dana i u to vreme nisam mogao da budem na zakazanom mestu. Zbog toga danas patim jer mi je i te kako stalo do devojke koju sam upoznao u stanicnom bifeu dok je resavala ukrstene reci.
Srecom, ne predajem se, uporno tragam. To potvrdjuje i ova prica, nadam se da ce je lepa bezimena devojka procitati. Ja sam procitao onu poklonjenu knjigu, i odusevio sam se kratkim pricama. Kako je onaj covek bio skroman, pa on je zaista majstor kratke price! Ko zna, mozda i meni jednog dana podje za rukom da napisem neku pricu poput njegovih.
Ali dok mi se ona devojka ne javi - od toga nema nista, moj jedini zadatak za sada je da pronadjem nju.

-Kako se zoves lepotice ?

-Zovem se Andjela!

:*

al si mi se zalepio salim se prija mi to mmmm

Hehe
Lepo je owo..