Košarkaški klub-Od pocetka pa do novog doba

Počeci

Košarkaški klub Partizan nastao je kao košarkaška sekcija Sportskog društva Centralnog doma Jugoslovenske armije. Sportsko društvo CDNJA Partizan osnovano je 4. oktobra 1945. Košarkaška sekcija CDNJA Partizan nastala je od košarkaške reprezentacije Jugoslovenske armije, koja je 1945. godine osvojila prvenstvo države na turniru sa reprezentacijama jugoslovenskih republika. Pod imenom Partizan košarkaši današnjeg KK Partizan nastupaju od prvog klupskog šampionata Jugoslavije, održanog 1946. godine. KK Partizan je 1953. godine zvanično prestao da bude klub Jugoslovenske armije, pošto je i celo sportsko društvo devojenizovano i dobilo naziv Jugoslovensko sportsko društvo Partizan (JSD Partizan).

Iako veoma jakog igračkog sastava, sa dosta košarkaša koji su nastupali za reprezentaciju Jugoslavije, na prvu titulu seniorskog sampiona Jugoslavije čekalo se sve do 1976. godine. U prvih 30 godina istorije Kluba kroz Partizan su prošli mnogi asovi – Mirko Marjanović, Boža Muncan, Radomir Šaper, Vilmoš Loci, Lajoš Engler, Čeda Stojičević, Bora Stanković, Borislav Ćurčić, Branko Radović, Radovan Radović, Miloš Bojović,Dragutin Cermak, Slobodan Jelić i mnogi drugi. U ovom periodu Partizan je čak pet puta bio drugi u prvenstvu Jugoslavije, u dva navrata imao je i isti broj bodova kao prvoplasirani tim, ali nije uspeo da stigne do titule nacionalnog prvaka.



Stvaranje velikana

Uspon KK Partizan i njegovo izrastanje u veliki košsarkaški klub koji je postao jedan od najuspešnijih u Evropi, utemeljen je početkom 70-ih godina, kada su Klub počeli da vode bivši košarkaši i kada je stručni rad kao selektor i kao trener u svoje ruke preuzeo Ranko Žeravica. On je izvršio sjajnu selekciju mladih igrača na čelu sa izuzetno talentovanim Draženom Dalipagićem i Draganom Kićanovićem. Pošto je kao trener državne reprezentacije (do 1965. kao pomoćnik Aleksandra Nikolića, a zatim kao prvi trener), već više od deset godina pratio razvoj svetske košarke, uključujući i američku profesionalnu, Ranko Žeravica je u radu sa mladom Partizanovom ekipom primenio to znanje i iskustvo, pokušavajući da spoji najbolje osobine američke i sovjetske koncepcije košarkaške igre, prilagodivši ih osobenostima mentaliteta beogradskog, srpskog i jugoslovenskog podneblja.

Okupio je oko sebe i druge mlađe stručnjake. Krajem 70-ih godina, kada je Žeravica kao trener odlazio u inostranstvo, njegovi raniji saradnici, Borislav Ćorković i Dušan Ivković, preuzimali su ekipu i nastavljali da grade veliki Partizan.

Ovaj izuzetno važan period u istoriji Kluba krunisan je sa nekoliko trofeja. Prvi je bio titula šampiona Jugoslavije u sezoni 1975/76, a zatim su sledila i dva osvojena Kupa Radivoja Koraća(u finalu 1978. u Banjaluci je pobeđena Bosna sa 117:110, dok je 1979. u Beogradu Partizan bio bolji od italijanskog AMG Sebastiani Arigonija 108:98), jedan Kup Jugoslavije (1979) i još jedna titula državnog prvaka (1981). Osim treneru Žeravici, Ćorkoviću i Ivkoviću, koji su ekipu vodili do velikih uspeha, izuzetne zasluge za stvaranje velikana evropske košarke pripadaju igračima – pre svih Draženu Dalipagiću i Draganu Kićanoviću, ali i Farcicu, Todoriću, Kerkezu, Mariću, Petroviću, Pešiću, Beravsu, Zečeviću, Savoviću i mnogim drugima.




Novi "Dream Team"

Posle zatišja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vođstvom novog direktora Kluba, slavnog košarkaskog asa Dragana Kićanovića, koji je smelo u rad uključivao i mlade stručnjake, poput Dušana Vujoševića (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnić, Borislav Džaković, Vladislav Lučić), stvoren je ponovo veliki trofejni košarkaski tim Partizana.

Stasala je generacija Aleksandra Đorđevića, Vlade Divca, Žarka Paspalja, Ive Nakića, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podršku nešto starijih Željka Obradovića, Milenka Savovića i Gorana Grbovića, predvođena mladim trenerom Dušanom Vujoševićem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske košarke.

Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu šampiona nad najjačim evropskim klubovima (Barselona, Makabi, Aris, Filips…) obezbedila je učešće na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio treće mesto u Evropi.

Sledeće, 1989. Partizan je, pojačan i mladim Predragom Danilovićem, po treći put osvojio Kup Radivoja Koraća, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revanšu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.

Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).

Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih košarkaskih asova Partizana, privlačila je darovite mlade košarkaše u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski moćnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrače, znatno skratila vreme koje su najbolji košarkaši provodili u Klubu. Vlade Divac i Žarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Draženom Petrovićem, postali su prvi igrači sa prostora Jugoslavije koji su otišli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović, tako da je Partizan jedini evropski klub koji je dao cak četiri košarkaša za NBA.

Na vrhu Evrope

Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovića, Savovića i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, čije su nove zvezde bili Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović. Uprava je za trenera izabrala dotadašnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Željka Obradovića, koji je dobio pomoć kakvu je samo mogao da poželi. Na mesto stručnog savetnika došao je nekadašnji trener i igrač Partizana, vrhunski evropski košarkaški stručnjak, profesor Aleksandar Nikolić. Uz punu podršku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom započeo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradović istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima činile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Đorđević – Danilović najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi neće biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradović bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrušila još jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivše SFRJ naredila da svoje utakmice kao domaćini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domaćini" u madridskom predgrađu Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka – već posle prve utakmice u Evro-ligi, bilo je jasno da ce se Partizan u Španiji osećati kao kod kuće, jer je španska publika na najlepši način podržala mladu ekipu.

Tako je počela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Željka Obradovića je u ubitačnom ritmu evropskih i domaćih utakmica prevaljivala hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovićev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmičenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na četvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je značilo da će Partizan u odlučujućim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snažan tim predvođen bivšim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Dragutinović, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Lončar i Šarić u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. održavao u Istanbulu.

Najveći uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na Fajnal foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa čiji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revanš četvrtfinala protiv Knora).

Na Fajnal foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjača evropska sastava – u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji košarke još uvek pamte čuvenu trojku kojom je Aleksandar Đorđevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domaćem šampionatu i Kupu.

Vreme izolacije

Posle istanbulskog trijumfa, najbolji bekovski par Evrope Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović preselio se u Italiju. Otišli su upravo u klubove koje su pobeđivali godinu dana ranije tokom svog "pohoda na Evropu" – Danilović u Knor, a Đorđević u Filips. Kao što se i pretpostavljalo, odlazak velikog tandema, bio je nenadoknadiv gubitak.

Najvredniji trofej, titulu prvaka Evrope, Partizan je izgubio bez prilike da ga brani. Zbog sankcija koje su isključile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmičenja, Partizan nije dobio pravo da kao evropski prvak učestvuje u Evropskoj ligi.

Morao se stvarati novi tim sa novim zvezdama. U sezoni 1993./1994. osvojen je Kup Jugoslavije pod vođstvom trenera Željka Lukajića, a sledeća sezona bila je ponovo maksimalno uspešna. Tim koji je vodio Borislav Džaković osvojio je oba domaća trofeja – prvenstvo i Kup. Stasavali su novi igrači koji su bili spremni da nastave blistavu tradiciju KK Partizan. Nikola Lončar, Miroslav Berić, Haris Brkić, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo. Pored toga, pošto je 1995. jugoslovenskim klubovima ponovo omoguđeno da se takmiče u evropskim kupovima, Partizan je spremao novi tim za nove pohode na međunarodnoj sceni.

Mladi igrači, bez iskustva u Evropi, nisu već prve sezone ostvarili značajniji rezultat u Evropi, ali su, pod vođstvom iskusnog stručnjaka Ranka Žeravice, osvojili titulu prvaka Jugoslavije (1995./1996.) i obezbedili povratak u najjače klupsko evropsko takmičenje – Evropsku ligu.



Ponovo u vrhu

Već u sezoni 1996./1997. Partizan je predvođen novim trenerom Miroslavom Nikolićem, ponovo zauzeo mesto među najjačim klubovima Evrope. Plasirao se u osminu finala Evrolige, gde je posle velike borbe, sa 2-1 u seriji, eliminisan od kasnijeg prvaka Evrope, Olimpijakosa. Nastavljena je dominacija u domaćoj Ligi. Partizan je po treći put uzastopno osvojio titulu jugoslovenskog prvaka. Pojaćan Dejanom Tomaševićem, Dejanom Koturovićem, Draganom Lukovskim, tim je ponovo bio moćan, a u beogradskoj dvorani "Pionir" redom su pobeđivani najjslavniji timovi "Starog kontinenta".

Sledeća sezona (1997./1998.) predstavljala je definitivnu potvrdu veličine i snage KK Partizan. Posle samo dve godine od "povratka u Evropu", beogradski sastav po treći put u istoriji Kluba izborio je učešće na Fajnal foru. Posle serije poraza u takmičenju po grupama U Evroligi i ostavke Miroslava Nikolića, koga je na mestu trenera zamenio Milovan Bogojević, Partizan se vratio u velikom stilu. Prvo je eliminisao zvaničnog prvaka Evrope Olimpijakos, da bi u četvrtfinalu bio bolji i od prvaka Rusije CSKA. Na Fajnal foru u Barseloni, tim iz koga su godinu dana ranije otisli Berić i Koturović, pojačan novim bekovskim tandemom Miroslav Radošević – Vladimir Đokić, zauzeo je četvrto mesto.



Partizan za novi milenijum

Posle novog evropskog uzleta, usledio je neplanirani kiks u domaćem prvenstvu. Partizan je izgubio titulu državnog prvaka. Klub je napustio odlični centar Predrag Drobnjak, a na mesto trenera došao je Vladislav Lučić. U Kupu Saporte ekipa je stigla do četvrtfinala gde je poražena od Benetona, ali je neuspešno završeno domaće prvenstvo, koje je zbog rata i NATO bombardovanja prekinuto pre plej ofa (Partizan je zauzeo treće mesto). Ipak, osvojen je Kup Jugoslavije, a finalna utakmica u kojoj je Partizan pobedio FMP Železnik, odigrana je uz zvuke sirena za vazdušnu opasnost. Po završetku sezone ekipu su napustili najbolji igrači, Dejan Tomašević, Haris Brkić, Dragan Lukovski... Formiran je novi, mladi tim, a na mesto prvog trenera pred sezonu 1999./2000. došao je mladi stručnjak Nenad Trajković. Iako pred početak sezone Partizanu nisu davane realne šanse da osvoji neki od trofeja, ekipa je predvođena Radoševićem, Čubrilom, Čankom, Vardom, Đokićem, Markovićem, Petrovićem… osvojila Kup Jugoslavije i stigla do finala plej ofa.

Povratak asova

Partizan je sezonu 2000/2001. počeo pojačan povratnicima Berićem, Bulatovićem, Glintićem, kao i Bogojevićem, a timu se kasnije priključio i Milisavljević. Trener Nenad Trajković je posle samo nekoliko utakmica zamenjen, a na njegovo mesto dosao je Darko Russo, bivši pomoćnik Željka Obradovića u reprezentaciji Jugoslavije. U decembru 2000. dogodila se velika tragedija, kada je ubijen Haris Brkić, koji se nekoliko nedelja pre toga vratio u Partizan. Sezonu je svakako obeležio povratak velikih asova, Vlade Divca, Predraga Danilovića i Žarka Paspalja, ovaj put, na mesta predsednika i potpredsednika Kluba.

Sezonu 2000/2001. je u igračkom smislu obeležio kapiten Miroslav Berić. On je bio najbolji strelac Suprolige i YUBA lige i probio se na četvrto mesto večite klupske liste strelaca. Ipak, Partizan je sezonu završio bez trofeja. U Suproligi je eliminisan u osmini finala od francuskog Asvela, dok je u plej ofu i Kupu Jugoslavije poražen u finalu od podgoričke Buducnosti.



Trofeji uz nove zvezde

Povratak Duška Vujoševića u Partizan poklapa se sa početkom nove ere našeg kluba. Od 2001. godine naš klub je počeo nov osvajački pohod i u žestokoj konkurenciji osvojio pet titula prvaka države i jedan Kup.

Politika kluba bila je da se uporedo sa rezultatom stvaraju novi asovi, igrači koji mogu da nastave trofejni niz Partizana, ali i naše reprezentativne košarke. Partizan je u svetu zbog toga poznat kao klub koji je, uz Univerzitet Severna Karolina, dao najviše NBA igrača u poslednjih 20 godina. Naravno, situacija u našem društvu je takva da onemogućava da se mladi zadrže duže na okupu, trka sa bogatim Zapadom je nemoguća. U tome treba i tražiti razloge nemogućnosti ravnopravne borbe u međunarodnim takmičenjima.

Ostaće zabeleženo da su osvajajući šampionske pehare u crno-belom dresu stasali Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Vule Avdalović, da su nosioci igre mladih selekcija državnog tima Uroš Tripković, Luka Bogdanović, Kosta Perović, Boris Bakić, Novica Veličković, Dejan Borovnjak ...

Bez iskusnih igrača poput Vlade Šćepanovića, Dejana Milojevića, Đure Ostojića, Veselina Petrovića, Nenada Čanka, Predraga Šuputa ... rezultat i brzometni napredak mladih svakako ne bi bio moguć. Upravo u tome se najviše ogleda strategija našeg kluba, svi su podređeni dugoročnom, a ne trenutnom uspehu.




Jedna od najuspešnijih sezona

Sezona 2007/08, u košarkaškom klubu Partizan ostaće zapisana kao jedna od najuspešnijih u istoriji. Osvojena su tri trofeja, prvo u Kupu Radivoja Koraća, potom u Jadranskoj ligi, a sve je ukrašeno 15. titulom prvaka države, sedmom uzastopnom. U takmičenju najboljih timova Evrope crno-beli su zaustavljeni na korak od plasmana na fajnal for.
Kada su košarkaši Partizana i stručni štab krenuli da se pripremaju, malo ko im je predviđao tako sjajne rezultate. Sjajnom igrom zasluženo su zauzeli prvo mesto u ligaškom delu regionalnog takmičenja, uz samo dva poraza. Uporedo, postali su hit evroligaškog takmičenja plasiravši se u TOP 16. Pre početka druge faze Evrolige i plej-ofa NLB lige, crno-beli su doneli prvi trofej u Humsku. Osvajanjem Kupa Radivoja Koraća u Nišu nagovestili su šampionski niz. Prelazni pehar namenjen pobedniku Jadranske lige zadržao se u Ljubljani samo nekoliko dana. Posle blistavih partija crno-belih i pobeda nad Olimpijom i Hemofarmom, vraćen je na isto mesto, u trofejnu salu u Humskoj. Partizan je dokazao da je najbolji tim u regionu.

Paralelno sa uspesima u ova dva takmičenja, košarkaši i stručni štab pravili su velike podvige u evropskoj eliti, iza sebe ostavivši gigante poput Panatinaikosa. Igrama Partizana i atmosferi u Pioniru divila se cela Evropa. Za plasman među četiri najuspešnija kluba Starog kontinenta nedostajala je samo jedna stepenica, pored protivnika naš tim je imao i dodatne prepreke, koje su bile nepremostive. Kruna uspešne sezone došla je uz velike napore. Partizan je osvojio 15. titulu prvaka države, 7. uzastopnu, i obezbedio ponovno učešće na najvažnijem evropskom klupskom takmičenju – Evroligi.